Maloletni i sami u potrazi za boljim životom

Kada je sam, bez roditelja ili ikakve druge pratnje pošao u izbeglištvo iz rodnog Avganistana, Jusuf je imao 15 godina i nije ni mogao da pretpostavi da će se na svome putu ka zapadnoj Evropi zaustaviti u Srbiji i u njoj dočekati punoletstvo.

Ćutljiv, namrgođen taman toliko da ne bude nepristojan, ali da jasno stavi do znanja da najviše voli da ga ne gnjavite pitanjima, Jusuf je svoj mir našao u Centru za smeštaj stranih maloletnih lica u okviru Zavoda za vaspitanje dece i omladine u Beogradu u kome uz svesrdnu pomoć vaspitača, ali i ostalih iz kolektiva, strpljivo, na srpskom jeziku koji nema nikakve sličnosti sa njegovim maternjim jezikom paštu, pokušava da izgradi karijeru IT stručnjaka.

Jusuf završava treći razred srednje škole, i već planira da u Beogradu nastavi školovanje na nekom fakultetu za IT.

Iz Avganistana je otišao “zbog privatnih razloga”. To je otprilike sve što će vam reći iako, shodno nespornoj inteligenciji budućeg programera, ni ne pokušava da sakrije da su ratni sukobi u njegovoj domovini dominantni deo svakodnevnog života.

Majka i sestra su utočište pronašli u Turskoj, ali su svi ostali rođaci i dalje u Avganistanu. Sa njima se redovno čuje i oni su, škrto objašnjava Jusuf – dobro.

Anita Buzejić Šubarić, direktorka Zavoda za vaspitanje dece i omladine u okviru kog se nalazi Centar za smeštaj stranih maloletnih lica, kaže da pored Jusufa u Centru trenutno borave još četiri dečaka i dve devojčice od devet do 15 godina, koji su, pored Avganasitana, izbegli iz Sirije, Burundija i Kine.

Ona kaže da većina dece koja se sama uputi ka zapadnoj Evropi, kao i većina odraslih migranata, samo želi da prođe kroz Srbiju, ali da ima onih koji su kao Jusuf, koji žele da se školuju i ostanu da žive i rade u našoj zemlji.

Objasnila je da decu izbeglice bez pratnje nadležni centar za socijalni rad upućuje u Centar, gde se dete smešta uz negativni PCR test i predviđen broj dana u kovid izolaciji.

Po dolasku, a najčešće i pre toga, detetu Centar za socijalni rad dodeljuje profesionalnog staratelja, koji preuzima brigu o detetu u ime države. O njima svakodnevno brinu vaspitači, radnici ove ustanove socijalne zaštite koji su obučeni za rad sa ovom decom. Naročit značaj imaju vaspitači jer pomažu svakom detetu po dolasku u procesu adataptacije na ustanovu, kao i pripremu grupe za prijem novog deteta.

Briga o deci uvek je podeljena između Centra za socijalni rad koji je organ starateljstva i ustanove socijalne zaštite u kojoj je dete smešteno, koja brine o dnevnim potrebama deteta i pruža usluge u skladu sa programom koji utvrđuje Centar socijalni rad za zajedno sa ustanovom.

Vaspitači vode decu u školu, kod lekara, pomažu im oko domaćih zadataka, drže im radionice, pomažu oko sakupljanja potrebne dokumentacije i učestvuju u razgovorima dece sa socijalnim radnicima koji vode njihove slučajeve I sa starateljima koji im budu dodeljeni.

Sa svakim detetom radi se individualno, a o njima brinu vaspitači čiji se rad, kao i celokupno funkcionisanje ustanove, finansira u okviru podrške Evropske unije upravljanju migracijama u Republici Srbiji.

Ipak, i pored sve te brige, deca izbeglice bez pratnje izložena su nekim veoma velikim neprijatnostima.

„Deca veoma često osećaju pritisak svojih porodica da nastave put i dodatno se izlože riziku i da iregularno prelaze granice. Kasnije, ako u tome uspeju, od njih se traži da izdržavaju svoje porodice koje su ostale u njihovoj domovini. Najčešće se šalje najstarije dete u porodici kako bi ono slalo novac i kako bi svoju porodicu povuklo u neku od zemalja zapadne Evrope“, objašnjava Buzejić Šubarić.

Da li da bi izbegao slične problema ili jednostavno zbog nepomućene skromnosti, Jusuf odbija da se fotografiše, ne pristaje ni na zamućivanje lica, ni za fotografisanje u senci, s leđa – ništa.

Ostaje veran programerima svojstvenoj anonimnosti i insistira da ostane „nevidljiv“ kao i računarske aplikacije na kojima će raditi i za koje obični korisnici računara ne mogu ni da pretpostave da postoje, ali koje njihove monitiore od crnih beživotnih ploča pretvaraju u fantastične izmaštane svetove.

Koliko je strepnja dece migranata koja su se sama uputila na dug, neizvestan i opasan put opravdana objašnjava Biljana Zoranović Avlijaš, rukovodilac Centra za smeštaj stranih maloletnih lica.

„Dvanaestogišnji dečak iz Avganistana bio je nekoliko meseci u Centru, i dok se nije upisao u školu u Beogradu, želeo je da nastavi ka zapadnoj Evropi. Međutim, onog trenutka kada se javio telefonom porodici i rekao im šta namerava, otac mu je naredio da nastavi put, i čak našao krijumčara da ga vodi dalje“, kaže Zoranović Avlijaš.

Ona navodi primere nekih zemalja u kojima se otvoreno, na televizijama emituju oglasi u kojima se ljudi pozivaju da krenu ka zapadnoj Evropi. Ta “usluga” se naravno plaća i onda roditelji iz mnogočlanih porodica izaberu neko dete, najčešće najstarije, koje se uputi ka Evropi.

Po već poznatom scenariju, podseća Zoranović Avlijaš, krijumčari okupe dvadesetak ljudi, a do Evrope stigne možda četvrtina njih. Ona kaže da neretko porodice pozajme novac da bi poslali dete na put, i da ga, kada dođe do Srbije, pritiskaju da vraća novac, iako dete nema načina da to uradi.

Ukazuje i da se deca prolazeći kroz razne zemlje susreću se sa velikim problemima. Mnogo pešače i do Srbije dođu iscrpljeni i umorni, vrlo često sa povredama, kožnim infekcijama ili sa drugim zdravstvenim nevoljama koje ih zadese na putu.

„Bilo je slučajeva da su deca bila toliko vašljiva da su morala da budu upućena u specijalizovane frizerske salone koji su to rešavali tokom više tretmana“, kaže Zoranović Avlijaš.

Ali i kada takav problem bude konačno rešen, često se ispostavi da tu nije kraj dečjim nevoljama, jer neki roditelji zbog veoma teške ekonomske situacije i siromaštva u kome žive jednostavno nemaju izbora i insistiraju da deca nastave put u zapadnu Evropu kako bi čitavoj porodici obezbedili koliko-toliko dostojanstven život.

U Centru se tako pojavio dečak sa ozbiljnom povredom kičme koji bez pomoći drugih nije mogao da ustane iz invalidskih kolica, niti da se kupa, ni da brine sam o sebi, ali je već posle mesec dana boravka u Centru, zbog pritiska roditelja tražio da ode na „gejm“, odnosno iregualrni prelazak preko granice koji organizuju krijumčari i koji je, kao što mu i ime kaže, doslovno „igra“ na sve ili ništa sa životom te dece.

Dešavalo se da se dete nakon nekoliko dana sa „gejma“ vrati u Centar, izgladnelo i prljavo, a na pitanje gde je bilo odgovara – „u frižideru“, što znači da su krijumčari pokušali da ga prebace preko granice u hladnjači.

Tu nije kraj nizu priča u koje bi malo ko poverovao da ih ne pričaju profesionalci, posvećeni socijalni radnici. Jedan dečak ranije smešten u Centru, zbog bolesti je nosio kateter koji mora da se menja jednom sedmično, pa je, da bi roditeljima objasnio da zaista nije sposoban za dalji put prema zapadnoj Evropi, kao dokaz morao da im pošalje svoju fotografiju ispred bolnice.

Uroš Živković, koordinator projekata za socijalnu zaštitu migranata Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja naglašava da je Srbija, upravo zbog opisanih izazova sa kojima se deca migranti bez pratnje suočavaju, razvila poseban oblik podrške sistema socijalne zaštite, a to su terenski radnici u prihvatnim i centrima za azil.

Terenski radnici predstavljaju prvu liniju identifikacije potreba i procene rizika lica u pokretu. Sistem socijalne zaštite preduzima dalje mere iz svojih nadležnosti i donosi rešenje o starateljstvu, jer po domaćem zakonu svaka maloletna osoba bez pratnje roditelja ili straratelja koja nije državljanin Srbije mora da dobije adekvatnu zaštitu u skladu sa individualnim potrebama, a najčešće je to starateljska zaštita.

Ukoliko procene to pokažu, dete se smešta u ustanovu kao što je Centar za smeštaj stranih maloletnih lica gde se sa njim radi mnogo podrobnije nego što bi to moglo u prihvatnim centrima u kojima boravi i nekoliko stotina ljudi.

„Deca ulaze u Centar samo uz sopstvenu saglasnost, niko se ne dovodi na silu, a dete je slobodno da napusti Centar kada god to poželi. Nekada je vrlo je teško te momke i devojke nagovoriti da je u njihovom interesu da budu smešteni u Centru jer ne žele da se odvoje od grupe u strahu da će tako propustiti šansu da pređu granicu i upute se dalje ka zapadnoj Evropi. Zbog toga se maloletne izbeglice koje putuju bez pratnje smatraju najranjivijom kategorijom, i zato Savet Evrope i Unicef imaju posebna pravila kako se radi sa njima, a sva ta pravila se u Srbiji ne samo primenjuju nego su i unapređena“, naveo je Živković.

Koliko je Srbija uz podršku Evropske unije dobro radila najbolje svedoči upravo ćutljivi Jusuf, koji zbog dobrog prijema ne samo da je odlučio da ostane i školuje se u Srbiji, već voli da ga zovu Zoran.

Njegov predstojeći uspeh vidljiv je ne samo iz stava u kome nema previše mesta za neobavezne priče koje mu ne donose novo znanje, već i zato što nepokolebljivo, precizno i bez improvizacija, u stvarnom i virtuelnom svetu, programira svoju budućnost bez rata, ne zaboravljajući rodni Avganistan, ali i radujući se novom domu u Srbiji.