Vijetnamku život doveo do Srbije, u kojoj želi da ostane

Zove se Neguyen Thi Thuy – malo neobično ime za migrantkinju u Prihvatnom centru u Principovcu. I jeste neobično, jer ona nije poreklom ni iz jedne od zemalja čiji pripadnici najčešće dolaze i prolaze Srbijom. Ona je iz dalekog Vijetnama stigla do Srbije sticajem čudnih okolnosti, ali je ovde rodila sina i zatražila azil.

Vijetnam je napustila pre godinu i po dana, već trudna, bežeći od teškog života u toj zemlji, u nadi da će u Nemačkoj, kod prijateljice koja tamo već živi, započeti novo životno poglavlje.

Ali, putevi sudbine skrenuli su je sa tog pravca i doveli kod nas, u Prihvatni centar Principovac u kome je ova 33- godišnja žena omiljena stanarka, a njen osmomesečni sinčić Van Hau prava mala maskota Centra.

„Na nagovor prijateljice, koja već 11 godina živi u Nemačkoj, krenula sam ka Evropi. Stigla sam, najpre, avionom do Ukrajine. Tamo sam srela trojicu zemljaka, svi priblžno mojih godina, koji su u Ukrajinu došli iz Moskve. Njihov cilj je takođe bila Zapadna Evropa, i predložili su mi da pođem sa njima taksijem u Mađarsku, pa odatle dalje“, priča ona.

„Taksi“ je zapravo eufemizam za krijumčare. U Mađarskoj ih hapsi mađarska policija i sprovodi do srpske granice, naređujući im da napuste njihovu teritoriju.

„Tako sam se našla u Srbiji, gde nikad ranije nisam bila“, priseća se ona.

Prvu, urgentnu pomoć Thi Thuy  i njeni zemljaci Vijetnamci dobijaju od radnika Komesarijata za izbeglice i migracije u Prihvatnom centru u Subotici, a zatim ih raspoređuju u Prihvatni centar Principovac.

Mesec dana pošto je primljena u PC Principovac, sredinom septembra 2017. godine, ova mlada žena rađa zdravog dečaka u bolnici u Sremskoj Mitrovici. Dečak veoma lepo napreduje, a majka mu posvećuje svu moguću pažnju i ljubav. Otac dečaka ostao je u Vijetnamu i Thi Thuy ga zove da dođe u Srbiju gde je ona nedavno zatražila azil.

„Srbija je dobra za decu. U Vijetnamu sam radila u poljima pirinča, podizanje dece je skupo, škole su skupe. Ovde je mnogo bolje. Srbi su dobri ljudi, oni nisu Ali Babe  (uobičajeni izraz za lopove i prevarante)“,  kaže Thi Thuy.

Mada je u početku izgledalo da se možda neće lako uklopiti u život Centra, jer ne zna nijedan jezik, a niko ne razume njen, Thi Thuy se ipak veoma lepo snašla i svi su je prihvatili. Ne odvaja se od svog dečačića, a ostali stanovnici Centra se trude da joj u svemu pomognu. Dobro prihvaćena, zadovoljna napretkom deteta, rešila je da podnese zahtev za azil 17. aprila ove godine u Policijskoj stanici u Šidu. Dok čeka na odgovor, uživa u odrastanju malog Van Haua.