Gimnazija „Sava Šumanović“ u Šidu – škola jaka za svakoga đaka

Gimnaziju „Sava Šumanović“ iz Šida pohađa oko 400 učenika. Već četiri godine unazad, pod našim krovom uče, smeju se i druže učenici migranti zajedno sa vršnjacima iz lokalne sredine. Godišnje nam dođe dvadesetak učenika migranata. Neki se zadrže jednu do dve nedelje, a neki i celu školsku godinu pre nego što nastave put ka zemljama Zapadne Evrope. Ono što je pravilo bez izuzetka je da svako dete primimo uz dobrodošlicu i bezuslovno prihvatanje.

Dolazak učenika migranata je obogatio našu školu na mnogo načina.

Učenici iz lokalne sredine su prevazišli predrasude i socijalnu distancu prema ovim ljudima i proširili prijateljstva zahvaljujući upravo socijalnom kontaktu. Dobili su priliku da upoznaju novu kulturu i običaje, da uče jedni od drugih, druže se, spoznaju drugačiji pogled na svet, noćne izlaske, školu… Mogu da zavire na Bliski Istok iz svoje učionice. Кorona je zapretila da naruši ovaj sistem, ali mi se ne damo. Deca se povezuju preko foruma i društvenih mreža, prave jedni za druge prezentacije o kulturama iz kojih međusobno učimo i upoznajemo se, učestvuju u kreiranju onlajn priredbi, jer veza mora da postoji i mora da se održi.

Naši učenici migranti imaju priliku da nastave sa obrazovanjem tamo gde su stali, i što je najvažnije, da se makar malo izmeste iz kampa i teške životne situacije u kojoj se nalaze. Žao nam je što zbog korone nije moguće da sva deca sede fizički u učionici i međusobno ostvaruju kontakt licem u lice. Ništa ne može da zameni ljudski kontakt sa vršnjacima koji je deci iz kampa preko potreban. U našem dosadašnjem radu, upravo akcenat na socijalnoj inkluziji se pokazao kao najbolji način da učenicima migrantima vratimo deo detinjstva koje im je uskraćeno. Jedino uključivanje u okruženje ispunjeno smehom, pozitivnom energijom, učenjem i druženjem ima moć da pobedi depresivnost i težinu koju ova deca nose na svojim leđima.

Probaću da vam dočaram o čemu je reč. Pred zimski raspust pitao sam troje naših učenika šta bi poželeli za Novu godinu, pošto se poveo razgovor o praznicima. Očekivao sam da će odgovor biti usmeren na materijalne stvari. Međutim… Sara je poželela da njena porodica ponovo bude na okupu. Кris je poželela dug život i dobro zdravlje. Tufan je poželeo mir u svojoj zemlji. Ovakvi odgovori vas pogode i sva težina situacije ove dece postaje jasna. U pitanju nisu prohtevi, već osnovne ljudske potrebe: porodično blagostanje, mir i sigurnost, zdravlje. Ukoliko se i jedno jedino dete oseća malo lakše, sve što činimo dobija na težini. A uključivanje u škole jeste trenutno najbolji put da im se pomogne dok čekaju nastavak puta.

Dolazak učenika migranata i njihovo učešće u nastavnim aktivnostima obogatilo je i naše nastavnike. Dobili su izazov koji je pokrenuo razvoj nastavnih kompetencija iz domena inkluzije. Pravimo planove podrške, prilagođavamo gradivo i materijale, komuniciramo na sve moguće načine: na srpskom, na engleskom, preko slikovnih materijala koje pripremamo, jezika matematike, Gugl prevodioca koji za nas izgovara reči na arapskom jeziku. Pričamo rukama, nogama, mimikom, ali se na kraju uvek razumemo. Jer ko hoće i želi, taj nađe način. Pratimo decu kroz prizmu razvoja međupredmetnih kompetencija i njihov vidljivi napredak je svojevrsni podstrek da se još više trudimo. Naša priča ne bi izgledala ovako da kolektiv, na čelu sa direktorkom koja nas vodi u tom pravcu, ne neguje inkluzivne vrednosti.

Roditelji dece migranata su nam zahvalni za priliku da njihova deca kvalitetno provedu vreme i da uče nove stvari i to nam kažu na sastancima. Sa poverenjem nam prepuštaju obrazovanje svoje dece, koja su najvrednije i jedino blago koje imaju u životu.

Obrazovanje je pravo svakog deteta i mi se trudimo da to pravo ostvarimo za svako dete. Zato smo i nazvali naš mali projekat koji se odvija u okviru Podrške EU upravljanju migracijama u Srbiji „Škola jaka za svakoga đaka“.

Autor teksta je Jovan Komlenac, školski psiholog u Gimnaziji “Sava Šumanović” u Šidu.