Stefan Siridžanski

Ted Kruz, američki senator i jedan od najuspešnijih debatera ikada, je imao trik kojim je zbunjivao svoje protivnike u debatama. Umesto da brani zadatu tezu, on bi izašao ispred govornice i izazvao protivnički tim da izaberu koju će stranu zauzeti tokom njegovog govora, čime je protivnike izbacivao iz težišta i pobeđivao debate pre nego što one i počnu. Iako su se pravila promenila a debata postala ozbiljnija u odnosu na vreme kada je gospodin Kruz studirao, ista igra živaca i nadmudrivanja je ostala u srcu te akademske veštine i dan-danas, i to u velikoj meri i predstavlja ono što me je privuklo da uopšte počnem da se bavim debatom.

Debatu često pogrešno poistovećuju sa besedništvom. Iako inicijalno deluju slično, ključna razlika je u tome što je u debati stil u potpunosti sekundaran u odnosu na argumente dok besedništvo stavlja veliki fokus i na samu formu. Ta razlika možda deluje trivijalno, ali kao rezultat toga jedan od mojih najboljih prijatelja iz debatnog sveta, osoba koja ima izraženo mucanje dok govori, je imao priliku da postane jedan od najuspešnijih debatera svoje generacije.

Meni to i predstavlja najlepšu stvar kod debate i ono zbog čega sam i dalje spreman da odvojim vikend da bih otišao na međunarodni turnir u debati – mnogo različitih ljudi iz cele Evrope i sveta, sa različitim ambicijama, shvatanjima sveta, interesovanjima i vrednostima. Šta nas objedinjuje? Izuzetna prirodna radoznalost, prijateljska želja za takmičenjem (i naravno, za pobedom!), i dosta kritičan stav prema trenutnom stanju sveta i želja da se on promeni.

Do neke mere je to i prirodno, pošto je debata disciplina koja nagrađuje upravo takve osobine. Struktura debatnih turnira čini neophodnim da ljudi razmišljaju brzo i strateški. Sudijski timovi, koji čine stariji i iskusniji debateri, daju teme debata kao i strane koje će timovi braniti samo petnaest minuta pred početak debate, a timovi nemaju pravo da koriste elektronske uređaje i internet, ili da se konsultuju sa bilo kime osim sa svojim debatnim partnerima. Samim tim, neophodno je dobro da komuniciraju sa svojim partnerima, razmišljaju brzo i strateški, poznaju činjenice o aktuelnim događajima o kojima su često teme, ali i da pokušaju da predvide šta će drugi timovi reći, i to sve u tih petnaest minuta. Recimo, prethodnog vikenda sam imao zadovoljstvo da budem deo sudijskog tima na međunarodnom turniru u Beču i biram teme – timovi su debatovali o tome koliko su mediji pristrasni danas, o budućnosti robota u ratovanju, o strategiji koja američka Demokratska stranka treba da primeni u kampanji protiv Donalda Trampa, o porastu ekstremizma u državama arapskog sveta, kao i o pristupu sredstvima kreditiranja za najsiromašnije članove naših društava. Timovi koji su ostvarili najbolje rezultate su bili oni su uspevali da brzo odvoje važno od nevažnog, da ponude kvalitetne odgovore na argumente drugih timova, i da razmišljaju strateški.

Često me pitaju šta je meni značila debata u životu. Odgovora je previše da bi se mogli nabrojati – od ogromnog broja prijatelja širom sveta, od kojih će neki u budućnosti završiti na jako visokim položajima; novih zemalja i kultura koje sam upoznao; veštine slušanja i uvažavanja tuđeg mišljenja i pogleda na svet u situacijama kada branim tezu koja je u suprotnosti sa mojim ličnim uverenjima; lakšeg polaganja ispita ili javnog nastupa; sve do činjenice da vam debatna argumentacija u mnogo čemu olakšava razgovor za posao ili za master studije. Ipak, meni se jedan odgovor izdvaja iznad svih – debata me je naučila da niko nije nepobediv i ništa nije nedostižno ukoliko se uloži dovoljan trud. Zajedno sa svojom debatnom partnerkom sam uspeo da se ravnopravno takmičim sa nekim od najboljih timova na svetu, koji dolaze sa najboljih univerziteta na svetu. Uprkos strukturnim prednostima koje im obrazovni sistemi pružaju, razlike u bogatstvu, ili neposedovanja grubog istočnoevropskog akcenta kada govore na engleskom jeziku, godine rada, vežbe, i pripreme su se isplatile, i većinu smo uspeli da pobedimo i da postanemo najuspešniji tim van engleskog govornog područja otkad se akademska debata internacionalizovala 1979. godine. Meni je to na kraju najvažnija životna lekcija koju sam naučio baveći se debatom, i mislim da mogućnost da se u tih sedam minuta može pobediti bilo ko najbolja inspiracija za dalji rad i trud.[1]

Kurseve Otvorene komunikacije, akademske debatne mreže u Srbiji, je do sada pohađalo preko 1200 studenata i đaka. Iako je savršeno razumljivo da debata i aktivno takmičenje neće svakome biti jednako zanimljivo kao što je meni bilo tokom studija, mislim da su osnovni kursevi u debatovanju nešto što bi svakome značilo, kao način da uvežbaju argumentaciju, javni nastup, i da brane teze u koje često ne veruju lično. U zemlji u kojoj se politika u velikoj meri svodi na demagogiju i zamenu teza, gde govornici u javnom životu iznose pripremljene odgovore umesto da slušaju pitanja koja im se postavljaju, i gde se obrazovanje u velikoj meri svodi na puku reprodukciju gradiva, disciplina koja nagrađuje slušanje i odgovaranje na argumente, kažnjava logičke greške, i tera ljude da maksimalno iskoriste i operacionalizuju limitirane informacije i znanje koje poseduju je više nego dobrodošla. Treba nam više debate, a ne manje.

[1] Slične zaključke su izvukli i članovi tima jednog zatvora u Sjedinjenim američkim državama, koji su uspeli da pobede tim sa Harvarda, koji je u tom trenutku bio šampion Severne Amerike i sveta. (http://www.theguardian.com/education/2015/oct/07/harvards-prestigious-debate-team-loses-to-new-york-prison-inmates)

stefan-siridzanskiStefan Siridžanski je alumnista Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, član Otvorene komunikacije

Share and Enjoy !

0Shares