Nemci čak imaju pojam Vergangenheitsbewältigung, koji opisuje način nošenja sa prošlošću, posebno holokaustom i brutalnostima komunističkih institucija

Tanja Ilić

Nemačka se suočava i nosi sa dve teške prošlosti – jedna je diktatura socijalističke Istočne Nemačke, a druga, još važnija, nacizam i holokaust.

Iako ovo nije moja prva poseta Nemačkoj, nikada ranije nisam, zapravo, razmišljala o tome koliko je neverovatno kako se ovaj narod pomirio sa svojom prošlošću, prihvatio je, izdigao se iznad nje i, štaviše, zaslužio ugled kakav danas uživa. Međutim, kada ste u Berlinu, koji ima istinski živahnu kulturu sećanja, javljanje ovakvih misli je zaista neizbežno.

Nemačka je danas jedna od najliberalnijh država i predstavlja oličje prihvatanja. To se posebno ogleda u njihovom razumevanju istorije i njihovoj spremnosti da uoče i priznaju greške, te u želji da se problemi, ne samo dotaknu, već reše i zauvek iskorene.

Centar Berlina, tako, ističe Jevrejski muzej, Topografiju Terora (posvećena istraživanju rada Gestapoa, izgrađena, upravo, na mestu starog sedišta SS-a i Gestapoa) i memorijalni spomenik Holokaustu.

Sećanja na komunističku diktaturu, tokom Sovjetske okupacione zone, se, takođe, čuvaju živim, pa tako možete posetiti Galeriju istočne strane, „The Wall“ muzeje na istočnoj strani i kod Checkpoint Charlie-ja, Muzej Palate suza , DDR muzej, arhiv obaveštajne službe Štazi, i mnogobrojna druga mesta, i saznati sve o Nemačkoj Demokratksoj Republici (NDR), Hladnom ratu, Berlinskom zidu itd.

 

Nemci čak imaju pojam Vergangenheitsbewältigung (“borba za prevazilaženje [negativnosti] prošlosti“), koji opisuje pokušaj da se prošlost analizira i sagleda, te da se nauči da se živi s tom prošlošću, posebno holokaustom i brutalnostima komunističkih institucija. Ono što karakteriše Vergangenheitsbevaltigung jeste učenje iz prošlosti, uključujući iskreno priznavanje da je takva prošlost zaista postojala, pokušavajući da se u što većoj meri isprave učinjene greške i da se nastavi dalje. Tako je podizanje javnih spomenika žrtvama holokausta opipljiva komemoracija nemačkog Vergangenheitsbevaltigung-a. Međutim, kako Jan-Verner Muler navodi u Guardianovom članku: “Pravi spomenik Holokausta u Berlinu možda nije sam fizički entitet, već dugotrajno i neumorno traženje sebe koje je prethodilo njegovoj izgradnji”.

Muler, takođe, naglašava činjenicu da su za neke kritičare to u suštini turističke atrakcije. Nekadašnji kancelar Gerhard Šreder ih je opisao kao “spomenike koje ljudi uživaju posetiti”. I, iako je sećanje urezano u kamenu, Robert Musil je jednom prilikom izjavio da “ništa na svetu nije nevidljivo kao spomenik”. Ipak, uprkos ovim kritikama, moramo priznati da Nemačka zaista ima visoko razvijenu “kulturu sećanja”.

Dakle, da, nekada u prošlosti, Nemci su bili potpuno zavedeni Hitlerom i njegovom ideologijom, ali od tada ulažu mnogo napora u proces denacifikacije. Sama činjenica da je iznad berlinskog bunkera, u kojem je Firer proveo svoje poslednje dane, parking, jedan je od najboljih primera demistifikacije nacističkog vođe. Drugi primer je taj što je Nemačka danas tek jedna od nekoliko evropskih zemalja bez uspešne populističke desničarske partije.

Ako bi me neko pitao da predstavim Nemačku, moj opis bi bio prilično predvidljiv – jaka, moćna, visoko razvijena, liberalna zemlja, politički i ekonomski lider. I to je, bez sumnje, izuzetno često gledište. Nemačka je postala sinonim za razumevanje i prihvatanje – u svakom smislu; jedna uistinu multikulturalna i multietnička zemlja, iz koje prelivaju prilike i bogatstvo. I sam Berlin, nekada podeljen, sada je epicentar evropske kulture. Stoga, nije iznenađenje što je percepcija Nemačke, de facto, pozitivna, te prve asocijacije svakako nisu ni nacizam ni NDR.

Na kraju, važno je uočiti da, dok je Nemačka uspela da otkloni negativne strane svoje prošlosti i da nastavi dalje, balkanske zemlje, s druge strane, još uvek imaju poteškoća u prihvatanju i nošenju sa sopstvenom prošlošću. Upravo je ovo razlog zašto verujem da, kako bi ekonomski i politički napredovale, balkanske zemlje moraju da prihvate svoju istoriju i da uče iz iste. Na taj način će biti u mogućnosti ne samo da se bolje integrišu sa drugim evropskim zemljama, već će konačno otkloniti negativnu percepciju sa kojom se stalno suočavaju. Na kraju krajeva, Historia magistra vitae est

Tanja Ilić, dipl. ing. organizacionih nauka, učesnica projekta “Putujemo u Evropu”

Ovaj esej je nagrađen na konkursu Evropskog pokreta u Srbiji i EU info centra

Share and Enjoy !

0Shares