Nikada neću zaboraviti prizore poplava širom Srbije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske: potop uistinu biblijsjih razmera koji je za samo nekoliko sati proizveo najveću štetu još od užasnih ratova na ovim prostorima iz 90-tih godina. Po povratku iz posete regionu, srce mi je puno tuge zbog ljudi koji su izgubili rođake, domove i čija je egzistencija ugrožena, ali i divljenja za hrabrost i dobrotu koju su pokazali tokom prošle nedelje – kao i rešenosti da se angažuje još pomoći za hijade ljudi kojima je potrebna.

Kristalina_Georgieva

Komesarka Georgijeva u Beogradu, gledajući posledice poplava na Balkanu. Foto: Evropska komisija

 

Na severu Bosne i Hercegovine mi je jedna starica predočila veličinu ove tragedije: za nju kao i za mnoge druge, ovo je kriza koja eksplodira tačno na onom mestu gde rane od rata još zaceljuju. Ona je evakuisana iz svoje kuće i, baš kao i mnogi drugi, smeštena u srednjoj školi u Orašju, u kom je zbog rata već izgubila dom, a sada ga je izgubila iznova. “Sve što želim je da umrem na zemlji na kojoj sam rođena”, rekla mi je. “Ali sama neću uspeti da je uzmem nazad od vode”.

Zagrlila sam je i rekla joj da nije sama. “Niste sami” – ovo je bila poruka koju sam želela da prenesem njoj i hiljadama drugih ljudi pogođeniih najtežim poplavama u poslednjih 120 godina.

Dan nakon što su poplave počele, EU je pokrenula jednu od najobimnijih operacija u vanrednim situacijama u svojoj istoriji. Iz našeg Koordinacionog centra za reagovanje u kriznim situacijama u Briselu, usmerili smo pomoć na mnogo frontova i nivoa: oko 500 spasilaca iz 22 države članice je stiglo u zonu krize sa helikopterima, čamcima za spasavanje, pumpama i ostalom specijalizovanom opremom. U Srbiji, u Obrenovcu sam videla slovenačke timove kako obavljaju herojski posao, štiteći pumpama termoelektrane Nikola Tesla, koja proizvodi više od polovine struje u Srbiji. U Bosni i Hercegovini, helikopteri su korišćeni kako bi se ojačala oštećena brana u Vučilovcu nadomak Brčkog, spuštanjem cementa na pukotinu, dok su se nemački, francuski i češki timovi borili sa nadolazećom vodom u obližnjim selima. A Hrvatska, i sama pogođena poplavama, pomagala je u spašavanju ljudi u obe zemlje – neverovatna demonstracija solidarnosti.

Potrebe su još ogromne u svakom mogućem smislu. Voda se sporo povlači, a to znači da borba protiv poplava upotrebom pumpi visokog kapaciteta ostaje glavni prioritet. Ali za milione pogođenih ljudi, od kojih je više od 500,000 evakuisano iz svojih kuća, postoje i humanitarne potrebe. Ljudima su potrebne dovoljne zalihe sveže vode, ali i hrane, lekova i smeštaj.

Zbog temperatura koje brzo rastu, leševi mrtve stoke rasuti širom pogođenih područja postaju ogromna pretnja zdravlju, baš kao i zagađenje zaliha pijaće vode kanalizacijom. Rojevi komaraca, glodari, pa čak i zmije doprinose povećanju zdravstvenih rizika. Poplave su u Bosni i Hercegovini pokrenule na hiljade klizišta, koja su na svom putu progutala kuće i puteve. Ogrmne količine nagaznih mina i neeksplodirane municije – nasleđe rata – prave dodatni rizik i u velikoj meri otežavaju napore na sanaciji štete.

Za sanaciju će biti potrebno vreme, ali ja sam uverena da nas je ova kriza zbližila i molim se da se ova pozitivna energija ne rasprši i da nešto dobro usledi nakon sve patnje i bola. Zapravo je Vesna Pusic, hrvatska ministarka spoljnih poslova i prva potpredsednica Vlade, ukazala na ovo kada mi je rekla: “Sve se vraća na staro, ljudi govore, ‘Rat nas je razdvojio, ali nas je kriza ponovo zbližila’”.

To je taj snažni osećaj prijateljstva u regionu, ali i širom cele Evrope koji moramo zadržati i u budućnosti. Živimo u svetu sve učestalijih i razornijih nesreća i jedino zajedno im se možemo odupreti. “Niste sami”. U svetu čestih i razornih nesreća, svako treba da zna da nije sam.

Share and Enjoy !

0Shares