Ivana Đurić

Kad me pitaju odakle sam, ja kažem iz Beograda. Kad pitaju odakle iz Beograda, kažem kod Botaničke bašte. Uglavnom zato što ceo život idem u krug, oko Bašte.

S gornje strane je obdanište Skadarlija. Ono kojem je Tito nekad davno poklonio lane, pa smo na par letnjih meseci imali pravog Bambija u pravoj šumi usred grada. Sve dok nije postao jelenko i bio vraćen u lovišta, verovatno večita. Sećam se zadnje, male kapije ka bašti, jurcanja naokolo i prvih vežbi stresa uz “ide maca oko tebe, pazi da te ne ogrebe”…

S donje strane kuća i škola, po imenu narodnog heroja Vlade Aksentijevića. Biologiju predavala Emilija, neka vesela žena čijeg se lika ne sećam ali se sećam herbarijuma koji je valjalo napraviti i potrage za ljutićem, sitnim žutim cvetom za kojim smo u Bašti zavirivali u svaki ćošak, pa presovali i sušili između velikih listova Borbe a pod teretom pameti Larusove enciklopedije.

Pa uzbrdo, Ulicom Vojvode Dobrnjca, i desno Takovskom još strmije, do Taša i Pete beogradske gimnazije. Tad smo otkrili džogiranje. I recitovanje ruske, francuske i irske poezije, naglas i javno. I slušanje žaba u julu, kad su vrućine velike a hlada skoro nigde. Osim u Bašti, sve to skupa, često – u isto vreme.

Tuda, istim putem, samo još, još uzbrdo, četiri godine do Pravnog. A onda tvist. Prelazak na donju stranu – Dvadeset devetim novembrom ka istoj onoj Borbi, ovog puta za platu, još četiri cele. Pa opet tuda, al’ šesnaesticom do SIV-a. Tri države i osam godina kasnije, povratak na gornju stranu. Forsiranje Slavije.

I tako ceo celcijati život. Gore-dole, okolo-naokolo.

Osim što smo svi zajedno negde usput izgubili Baštu. Prvo su zamandalili donji ulaz, počeli da parkiraju kola iza ograde koja se polako raspadala i služila da čuva njihova kola od pauka i Baštu od nas. Posle su unutra podigli betonski kostur nekog gigantskog letećeg tanjira, pa pustili da zaraste. Staklenik se gotovo skršio, pa su zatvorili i gornji ulaz. Došla su nova deca koja su na pitanje gde žive odgovarala – kod Ktitora.

A onda je 2014. renoviran staklenik, veliki i mali, napravljene su nove staze, novo osvetljenje, klupe. Za državu, za novinare, za Univerzitet je to bilo renoviranje nastavne baze Biološkog fakulteta. Za komšiluk je to bio povratak na slobodnu teritoriju.

Koji je plaćen novcem i razumevanjem poreskih obveznika – najpre, delom, Japana koji je ranije poklonio tradicionalni vrt a potom Srbije, za potpunu rekonstrukciju ograde. I na kraju, i najviše, Evropske unije. Sa velikih i do tada nedostižnih milion i po evropskih evra Bašti je vraćen sjaj iz davnih vremena. Tu sada ponovo, uz 1000 drugih vrsta, mirno spava miroljubiva biljka mesožder, najstarije drvo banane u nas, promiču mladenci koji poziraju za romantične prve bračne fotografije, deca odasvud dolaze na ekskurzije, strani turisti opremljeni kamerama škljocaju iako kod kuće imaju i veće i bogatije bašte. Samo što te njihove nisu dorćolske.

Ovo poslednje u ovoj priči za slučaj da ste se ikad pitali na šta se troše novci Evropske unije u Srbiji. Nama, ovog puta, vratili nas.

ivana-djuricIvana Đurić u Kancelariji za evropske integracije, od osnivanja, rukovodi Sektorom za komunikacije i obuku

Share and Enjoy !

0Shares