Dinamični ekonomski rast ne dovodi nužno do većeg zadovoljstva životom, što potvrđuje iskustvo zemalja koje su postale bogatije ali se to bogatstvo nije prenelo na sve ljude, rečeno je na debati “Ruku pod ruku, razvoj, sloboda, jednakost i solidrnost”, uz napomenu da je potrebna ravnoteža ekonomske politike i socijalne pravde.

Sve češće se pominje socijalna kohezija kao preduslov održivog društvenog i ekonomskog razvoja, ocenjeno je na tribini koju su organizovali Evropski pokret u Srbiji i EU info centar.

“Socijalna kohezija se mora posmatrati kao nešto osnovno, i to ne samo u vreme krize”, istakao je predstavnik Delegacije EU u Srbiji Nikolas Bizel, navodeći da korist od privrednog rasta mora da se distrubuira na celo društvo, a ne da bude privilegija malih grupa.

Postoji trougao kojim može da se izrazi socijalna kohezija, istakao je Žarko Šundarić iz Centra za socijalnu politiku, prema čijim rečima se ovaj pojam prvo javlja sa krizama.

Prema njegovim rečima, u tom trouglu su mogućnost da pojednac može da napreduje u društvu, da ima minimum za život i poverenje u sistem i institucije.

“U Srbiji je stepen nepoverenja u institucije i sistem veoma visok”, rekao je Šundarić, navodeći da istraživanje ukazuje da je takav osećaj i kod bogatih i kod siromašnih.

Govoreći o usvajanju zakona u procesu evrointegracija, on je istakao da je neophodno da se oni i sprovode.

“Mi smo zemlja čuda, građani ne veruju u partije ali se učlanjuju u njih”, primetio je profesor na Fakultetu političkih nauka Zoran Stojiljković.

“Nagradno pitanje je ko je najveća socijalna ogranizacija u Srbiji. Pa, recimo, vladuće stranke, gde se ljudi velikim delom učlanjuju verujući da se dobiti posao”, kazao je Stojiljković.

Podsetivši da je država uzela novac penzionerima i delu zaposlenih u javnom sektoru da bi ostvarila uštede u budžetu, on je istakao da je odnos između gubitaka zbog korupcije u javnim nabavkama i partijskog zapošljavanja i onoga što je uzeto radi uštede čak jedan prema devet.