Odlazak u Brisel jedno je od najlepših putovanja na kojima sam bila. Glavni grad Belgije i nezvanična prestonica Evropske unije osvojila me je na prvi pogled

Nataša Stojanović

Poseta Briselu bila je ostvarenje moje dugogodišnje želje, koja se naročito pojačala tokom pohađanja brifinga u EU Info centru na kojima smo učili o EU, pretpristupnim pregovorima, poglavljima koja treba otvoriti na putu ka EU, izazovima koje treba da savladamo kako bismo postali deo evropske porodice. Želela sam da vidim kako funkcioniše Evropska unija i kako su organizovane njihove institucije.

Na put sam otišla u okviru projekta Delegacije EU u Srbiji pod nazivom Medijske posete EU, koji omogućava našim novinarima da učestvuju u tematskim posetama državama članicama. Tokom petodnevnog studijskog putovanja, zajedno sa kolegama, obišla sam Parlament EU, Evropsku komisiju, još detaljnije se upoznala sa njenim načinom funkcionisanja, posetila neke od belgijskih medija – kao i dopisništava naših medija, uporedila ih sa našom zemljom i tek tada formirala detaljnu sliku o EU, koja je potvrdila moje mišljenje da Srbija treba što pre da uđe u EU.

Ranim letom stigli smo u Brisel i već na aerodromu primećujemo tročlane patrole specijalnih jedinica „naoružanih do zuba“ kako patroliraju, u sklopu jakih anti-terorističkih mera. Radoznalo gledam oko sebe dok slušam kako zaposleni na aerodromu pozivaju državljane EU da izađu iz reda i odmah prođu dalje. Dok mi i dalje čekamo.

„Požurite, imamo sastanak već za dva sata… idemo u Evropski parlament,“ kaže nam vođa puta nakon konačnog prelaska na tlo EU.

Ulećemo u elektricni autobus na kojem piše: This bus is FUNtastic! I zaista to nije bila samo parola jer smo njime udobno i brzo stigli u hotel.

U Parlament odlazimo metroom. Čini mi se da se u Briselu skoro svi voze biciklima, ostali idu metroom, a tek oni treći automobilima od kojih su mnogi električni. Eco-citizenship, odnosno ekološka svest, kod njih je veoma razvijena. I to odmah pada u oči.

Čekanje da uđemo na sastanak je odlicna prilika da se slikam ispred komada Berlinskog zida koji je postavljen kao sećanje na veliko pomirenje. Stojim pored tog simbola razjedinjenosti jednog naroda, simbola siromaštva, gušenja slobode i podsećanja na diktaturu, i sećam se snimka njegovog rušenja i ujedinjenja dve Nemačke. Za mene je to simbol brisanja granica, zajedništva, zdravog razuma i naravno Evropske unije – zajednice sa mnogo razlicitosti koje  čine jednu veliku, lepu celinu.

U Evropskom parlamentu imamo razgovore sa tri predstavnika. Razgovor je opušten i srdačan;  dobijamo štampane materijale o EP, medijima, načinu komuniciranja sa medijima… Naročito bismo voleli da vidimo kako oni komuniciraju s novinarima, da bismo uporedili sa situacijom kod nas. Komentarišemo kako su smislili milion načina da olakšaju novinarima praćenje njihovog rada.

Večera i prvo upoznavanje Brisela, koji skoro niko od nas ne poznaje. Odlazimo u piceriju gde nam devojka koja uslužuje kaže: „Uz picu možete da uzmete koliko god želite soka po ceni jednog“.

Gledamo je šokirano. Toga nema kod nas. Narednih dana videćemo da je to jedno od pravila u mnogim tamošnjim restoranima, kao i ono da možeš satima da sediš u restoranu, a da ništa ne naručiš, čak i kada je restoran prepun.

A onda posle večere upoznajem Grand place. Čudesno i prelepo mesto, koje svrstavaju u jedno od najlepših na svetu. Zauzima površinu od 1800 m2. Od 1998. godine je na UNESCO-voj listi svetske baštine kao specifičan spoj javnih i privatnih  građevina s kraja 17. veka. Od 1971. godine,  svake druge godine u avgustu, trg bude  prekriven tepihom od cveća koji tu ostaje nekoliko dana. Nisam ljubitelj piva, ali kada si u Belgiji jednostavno moraš da probaš njihovo pivo koje važi za jedno od najboljih na svetu. I tako ulazimo u prepunu pivnicu Au Brasseur, koja se nalazi u okolnoj ulčici. Nešto pre ponoći pešice se vraćamo u hotel.

Narednog dana smo u Evropskoj komisiji. U Generalnom direktoratu za proširenje, u jedinici Unit2-Serbia, sastanak sa gospodinom Christosom Makridisom, zamenikom jedinice, i njegovim saradnicima bio je više nego zanimljiv. Razgovaramo o tome šta gradani Srbije misle o Strategiji za Zapadni Balkan, o stanju u medijima, o tome kako ljudi vide EU i koliko žele da Srbija postane njen deo.

Gospodin Makridis nam kaže da EU pomno prati i stanje u medijima. Ali, da bi se stanje popravilo neophodno je da svi koji utiču na stanje u medijima u Srbiji o tome razgovaraju transparentno.

„Ohrabrujemo vas da podržite raspravu. Nema drugog puta od od sedenja za stolom i rasprave. To je evropski put,“ kaže.

Skrećem pažnju da nam treba njihova jača podrška. Uostalom, i sami su u izveštaju naveli da je sloboda medija ugrožena, podsećam ih.

“Od vas zavisi da li ćete ući u EU i kada”, kaže nam Maja Kocijančić, portparolka EU. Ispunjavanje uslova za otvaranje poglavlja već su sami po sebi evropski put, ali mi kao narod moramo da imamo želju da živimo u uredenoj zemlji sa evropskim sistemom vrednosti. To nije stvar EU, to je naša stvar. I to je nešto čega moramo da budemo svesni. Takođe i toga da, ako želimo u EU, moramo da održavamo dobre odnose sa komšijama, sa zemljama članicama EU jer konačnu odluku o ulasku u EU daće svaka od njih, a ukoliko se samo jedna usprotivi – od pristupanja nema ništa. Jer Evropa nije samo teritorija, kontinent kojem pripadamo, to je i  sistem vrednosti koji sve zemlje članice sprovode i poštuju.

„Sve odluke na niovu EU su donete u dogovoru sa zemljama članicama. Proširenje na Zapadni Balkan je u interesu ne samo regiona, nego i Evropske unije“, kaže nam ona.

Odlazimo da se sastanemo sa našim kolegama, u posetu medijima. Obilazimo EurActiv, dopisništvo Dojče vele-a, redakcije čuvenog lista Politico, Financial times-a, najveću televizijsku stanicu VRT…

Prvo pitanje koje postavljamo kolegama uvek je isto:

„Ima li ovde političkih pritisaka na novinare“?

I odgovor je uvek isti:

„Ne, nema. Koliko znamo…“.

Koleginica koja je dopisnica iz Brisela nam dodatno objašnjava situaciju:

„Ovde se veoma poštuju novinari. Kada su samiti, svi lideri zemalja su tu. I tada svako od njih ima svoju prostoriju u kojoj odgovara na pitanja novinara. Mi samo dignemo ruku i pitamo šta želimo“.

„I odgovore vam na svako pitanje? I Angela Merkel i Emanuel Makron i svi ostali?“, pitam.

„Naravno. To se podrazumeva. Samo što nas dopisnika ima malo ovde, pa se u Srbiji o tome ništa ne zna. Trebalo bi da bude više dopisnika koji bi informisali o EU da bi građani imali jasnu sliku“.

Slažem se. I sviđa mi se to što čujem. Volela bih da budem dopisnica iz Brisela i da pratim EU. Volela bih da mogu da postavim pitanje bez razmišljanja da li ću snositi posledice ako se to pitanje ne dopadne nekom političaru. Lepo je biti novinar u tako uređenoj zemlji.

U Srbiju sam se vratila puna lepih utisaka. I dok ovo pišem prisećam se ponovo svega i razmišljam kako bih volela da odem još koji put u Brisel. Volela bih i da uradim intervju sa Frederikom Mogerini, Johanesom Hanom, Angelom Merkel, Emanuelom Makronom i svim drugim državnicama zemalja Članica…A da onda obiđem svaku od zemalja članica Evropske unije. Da ih upoznam, napišem po jednu priču o svakoj od njih i tako napravim svoj evropski dnevnik.

Nataša Stojanović, urednica digitalnih izdanja časopisa “Nova ekonomija”